Pokusah da stanem.
Koliko si puta i sam pokusao? Da stanes, da stojis mirno, da te ne moze srusiti ni najjaci udar? Koliko si puta pokusao da se ispravis, da dignes glavu, ponosno, dok ti oci sevaju i zare po ostalima? Mnogo puta, i previse. Od rodjenja. Cak si i kako beba uspeo da stojis, napravis par trapavih koraka i nakon njih se razbijes o pod i prepustis se placu, dok cekas da te mama digne i utesi. Ako si je imao naravno, moju jos uvek imam, kao da nemam, ali je makar bila tu dok su mi utehe u padovima bile potrebne. Nakon odredjenog vremena ocvrsnes i uteha ti nije potrebna. Kao koska koja nakon pucanja na mestu gde je pukla postane tvrdja. Koliko neispricanih prica, neostvarenih snova, nenapisanih stihova i neispostovanih odluka? Koliko pokusaja, koliko grceva i trzaja u ovom ognju? Ne zna im se broj. Ali ti, kao i ja, budalasto pokusavamo ustati i stajati, mozda naciniti po neki korak, i nastaviti stoj, ponosno i sigurno. Budalasto kazem, jer ima toliko nepostenih boksera na ovom svetu. Da li je to Bog, sreca, sudbina, karma, shvati to kako hoces, ali je Ona, ne znam kako da je krstim, Ona, najkvarniji bokser na svetu. I samo ceka kada ces se uspraviti i dici glavu, jer si u tom polozaju najprikladniji za udarac u vilicu i pad. Par takvih udaraca me je naucilo da i kada koracam, koracam kao nesrecnik, otpadnik, pijanica, jer njih niko ne dira, kazu dovoljno im je lose i sa njima samima. Pokusavam u svom hodu izgledati kao pogrbljeni starac koji ide planinskom stazom po koru hleba. U takvom hodu mozda i stignem do svoje staze posute zlatom. Mozda stignes i ti, pre mene, ako pokusas ovom metodom. Mada Ona verovatno ume da saplete, vilica je pognuta, ali noge koracaju, a Ona je pokvarena. Pokvarena do srzi.
Razlicito isti.
I pored svih svojih besmislenih obaveza, ugrabih slobodnog vremena da pocnem sa jos necim besmislenim, jer, cemu smisao kada nas u svakom slucaju sve isto ceka?
Ustajes ujutru, doruckujes, ides u skolu koja ti se cini usrano i jedva cekas da se okonca, ili ides na posao koji te navodi da proklinjes dan kad si zavrsio skolovanje, ili ne radis nista po ceo dan i kukas kako bi radio nesto, a i kada nadjes posao ili se posvetis necemu, onda kukas na to i vratis se starom, dobrom neradu, jer si nekako za to predodredjen. Mozda to ne priznajes sebi i drugima, ali tako je. I u koji god da se slucaj od ova tri svrstavas, vodis neku svoju unapred izgubljenu bitku, imas neku zamagljenu viziju, imas neku svoju nesrecnu ljubav, i samo je tvoja bitka najteza, tvoja vizija je najrevolucionarnija, a tvoja ljubav prava ljubav, a tvoja bol najveca. Na celom svetu. Jedini si unikatan, jedini se toliko razlikujes od svih, ma koliko bio prosecan, samo to niko ne zna, jer te niko dovoljno ne poznaje. A istina je da svi ne vidimo koliko smo isti jer jedni druge ne poznajemo dovoljno, jer smo se otudjili i ogrezli u sopstvenom egoizmu i zabludi da se ceo svet vrti oko nas. Nije tako, ma koliko god to zeleo. Nisi unikatan prijatelju moj, niti sam ja unikatan, obelezeni serijskim brojem lutamo po ovom svetu, zaslepljeni zabludama o nama samima, zbunjeni svetom koji ne mozemo prihvatiti zivimo u iluziji i tumaramo ubedjeni u besmislice. Ustajes druze, jedes, imas hobi, imas ideale, imas ljubav, masturbiras, imas nekakav porok, staris, stvaras potomstvo, umires. Svi smo radjeni po apsolutno istom sablonu, i zavrsavamo po njemu. Ruke, noge, glava, sve na mestu svakom od nas. U pitanju su nijanse. Neko ce reci, da, ali nijanse je bas ono sto nas cini posebnima. Svakako, uzecu govno sa puta, staviti tresnju na njega, i vratiti ga na put, ne verujem da ce ga iko deklarisati kao posebno govno, niti mu posvetiti vise paznje nego ostalim govnima na putu. Ili u sumi. Ili u parku. Eto ponovo nijansi, na putu, u sumi ili parku, u skupstini ili crkvi, govno je govno, i svako ce ga tako posmatrati, tako da prica sa nijansama je vise bljuvotina danasnjih intelektualaca koji se bore za prava delfina i gejeva, a to sto je pola sveta u plamenu i ginemo iz dana u dan, nikom nista. Sebicluk, ako mene pitas prijatelju. Cist sebicluk. Ustani ujutru, operi zube, ili nemoj, tvoja stvar, pogledaj se u ogledalo i pomiri se sa tim da te nista nece odvojiti iz mase, da si isti kao i ostatak nas, dvonoznih stenica, i kreni na posao/u skolu/na ulicu makar jednom bez svojih ideala, vizija i lazi u kojim zivis. Osecaces se glupo kada shvatis kakav si magarac bio, ali i slobodno, jer si spoznao svoju glupost i prevazisao je kasnije. Kasnije, upotrebicu je jos jednom. Zahvalices mi kasnije.
Čestitamo
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.