Četvrtak, Februar 20, 2014
Pokusah da stanem.
Koliko si puta i sam pokusao? Da stanes, da stojis mirno, da te ne moze srusiti ni najjaci udar? Koliko si puta pokusao da se ispravis, da dignes glavu, ponosno, dok ti oci sevaju i zare po ostalima? Mnogo puta, i previse. Od rodjenja. Cak si i kako beba uspeo da stojis, napravis par trapavih koraka i nakon njih se razbijes o pod i prepustis se placu, dok cekas da te mama digne i utesi. Ako si je imao naravno, moju jos uvek imam, kao da nemam, ali je makar bila tu dok su mi utehe u padovima bile potrebne. Nakon odredjenog vremena ocvrsnes i uteha ti nije potrebna. Kao koska koja nakon pucanja na mestu gde je pukla postane tvrdja. Koliko neispricanih prica, neostvarenih snova, nenapisanih stihova i neispostovanih odluka? Koliko pokusaja, koliko grceva i trzaja u ovom ognju? Ne zna im se broj. Ali ti, kao i ja, budalasto pokusavamo ustati i stajati, mozda naciniti po neki korak, i nastaviti stoj, ponosno i sigurno. Budalasto kazem, jer ima toliko nepostenih boksera na ovom svetu. Da li je to Bog, sreca, sudbina, karma, shvati to kako hoces, ali je Ona, ne znam kako da je krstim, Ona, najkvarniji bokser na svetu. I samo ceka kada ces se uspraviti i dici glavu, jer si u tom polozaju najprikladniji za udarac u vilicu i pad. Par takvih udaraca me je naucilo da i kada koracam, koracam kao nesrecnik, otpadnik, pijanica, jer njih niko ne dira, kazu dovoljno im je lose i sa njima samima. Pokusavam u svom hodu izgledati kao pogrbljeni starac koji ide planinskom stazom po koru hleba. U takvom hodu mozda i stignem do svoje staze posute zlatom. Mozda stignes i ti, pre mene, ako pokusas ovom metodom. Mada Ona verovatno ume da saplete, vilica je pognuta, ali noge koracaju, a Ona je pokvarena. Pokvarena do srzi.